Промовисана књига “У сусрет праскозорју” Лоле Илић 23.4.2025.

Књига младе ауторке Лоле Илић, симболичног назива „У сусрет праскозорју“, у себи крије све оно што чини један живот – све радости човјекове, све страхове, сва надања, све молитве, патње, искушења. Праскозорје – то је живот сам, јер оног тренутка када не буде тог чаробног тренутка, ни живота неће бити. Због тога је ова књига вишеструко симболична.

Млада пјесникиња отвара своју збирку ведрином, радошћу, веселим доскочицама, описујући тинејџерско доба, школски живот, младост и сва она искушења која се налазе пред младим људима. Ведрина је не напушта ни онда када говори о ономе што јој је свето, а то је породица. Јер, ко се радује праскозорју, тој ситној, малој, наизглед обичној појави у природи, тај се радује и породици и свим ситним животним радостима.

Збирка се наставља симболичним низањем тема које су важне за живот човјека, нарочито за човјека који вјерује у праскозорје, традицију и породичне вриједности, стога је један циклус у овој збирци посвећен Мајци природи. Природа је живот сам, но, нажалост, кроз причу о њој, распламсава се осјећање бијеса према човјеку и његовој небризи за очување околине и свијета око себе.

Бијес не јењава ни када се говори о националним темама, с тим да је у овом контексту осјећање бијеса помијешано с поносом који може да осјећа само онај ко истински љуби своју земљу, свој народ, своје претке и историју. Понос се нарочито осјећа у тренуцима када се у збирци појави најсветија српска ријеч – Косово. Тај понос расте, кипи, али истовремено кипи и бијес због оних који не цијене све оно што чини срж националног бића и уништавају све што нам је свето.

Осјећања се смјењују, од радости ка бијесу, према поносу и, најзад, ка тузи, нарочито онда када се пјева о догађајима који су обиљежили савремено доба и вијек у којем живимо. Све то показује да ауторка, иако је млада, критички проматра свијет око себе, покушава да разумије, да опрости, чак и онда када опроштаја нема, нити би требало да га буде. Иза књиге „У сусрет праскозорју“, која представља комбинацију поезије и прозе, јер се не могу сва осјећања слити у стихове, стоји младо биће, чврсто, с обје ноге на земљи, спремно да својим примјером промијени свијет набоље. У томе се и крије суштина ове књиге.

Праскозорје је круг – цикличност. Њиме ова књига почиње и завршава. Свакога јутра идемо му у сусрег, а онда се поново смрачи. Такав је и живот -један зачарани круг у којем, чини нам се, никад није довољно радосги и никад довољно туге. Зато ова књига и јесте радост, понос, бијес, мржња, туга, а кад дође до краја постаје бол и онда опет укруг – пред човјека ставља искушења и могућност да се сваког јутра, заједно са осви гком, крене испочетка.

Жељка Живић, професор српског језика и књижевности

Ако је у почетку била само ријеч, могли бисмо рећи да смо сви на дар добили силу која ствара свјетове, помјера стијене и руши препреке. Даровитост младе ауторке је вођена љубављу према ријечима. То није само осјећање, већ и знак дубљег и бесконачнијег надахнућа.

На самом почетку књиге, у пјесми „У сусрет праскозорју“, откривамо да је љубав пробудила све успаване ријечи које су чекале да обасјају небо у рану зору и отворе пут ка смјелим изливима емоција. Очигледно је да је млада пјесникиња у рукама држала најразличитија дјела из којих је црпила мотивско и језичко богаство које се, попут звјездане прашине, разасуло по ријечима њеног стваралаштва. С једне стране се налази Ерос и мотиви античке књижевности, а с друге стране су национална блага, као што су епске пјесме и Косовски завјет, која покрећу пјеснички дар младе ауторке. Посебно треба истаћи спретно ткање сонета, који се избором тема и својом формом издижу на пиједестал.

Антропоморфизација Сунца, природе, годишњих доба доприноси сликовитости пјесничког израза, а ауторка смјело користи сентенце и стилске изразе у својој поезији, али и у прози. Естетичке вриједности појединих пјесама зависе од теме о којој се пјева, па ћемо у овој књизи као опоненте наћи ведрину, дјечје доскочице, али и пјесме са озбиљним социјалним мотивима које би могле бити прави примјери ангажоване књижевности.

На концу, вјера је оно што одржава све нас. Срећни вјерују да ће остати срећни, тужни да ће минути јадиковка, а нама остаје да вјерујемо да ће племенито срце и кротка природа младе умјетнице, данас, када се руше сви друштвени принципи, бити подстицај новим генерацијама да крену путем који ће оставити траг у времену.

Дијана Рељић, професор српског језика и књижевности

Лола Илић рођена је 29. августа 2010. године у Бијељини. Ученица је деветог разреда ЈУ Основне школе „Свети Сава“ у Бијељини. Још од најранијих школских дана пише поезију и прозу. Учествовала је на бројним литерарним конкурсима у земљи и иностранству и добитница је вриједних награда. Збирка поезије и прозе „У сусрет праскозорју“ прва је њена објављена књига.